Real socijalizam

Prva smjena je završila u pet. Ja sam završio zauvijek.

Nije da baš noćima ne spavam od silne brige o kul­turnom nasli­jeđu. Bit će da je to zbog diskursa te odbrane; uvi­jek i uporno spom­inju opsto­jnost, vitalni interes, red nar­oda. Moja jed­ina aso­ci­jacija na sve to jeste red za hljeb: da bismo preživ­jeli potre­ban nam je kruh naš nasušni. A gdje je kruh iliti hljeb, tu je odmah i red sirot­inje, da ne kažem — bože prosti — rad­ničke klase.

Iako se mogu pohval­iti čvrstim i redovnim obrascima spa­vanja, ipak mi je stalo.

Moj otac ili tata kako sam ga ja vol­jela zvati, a zovem ga i dan-​danas kad imam kred­ita, naučio me kako se mora pravilno jesti lubenica, piti čaj, završiti sve započeto, da nikad ne plačem nakon, a ni prije pada s raš­ti­manog, svi­jet­lo­plavog Pony-​ja kojeg su okolo vozile star­ije ses­tre i braća, a ponekad i mama kad bi ljeti popila pivu više. Prvo i drugo: vrlo glasno, uz zvučne efekte kojih se ne bi pos­tidio ni holivud­ski block­buster u mul­ti­pleks kinu, kako bi svi za stolom imali ulti­ma­tivni dokaz uzi­vanja u iću i piću. Zbog četvr­tog danas plačem i kad ne treba, a trećeg se ion­ako niko nikad na svi­jetu nije pridržavao.

Iza svega toga krila se naj­važnija životna lek­cija koju sam naučila od njega, koja komotno stane u tri slova. FPS — Funkcional­nost Prije Svega. U estetici pogotovo.

Moja teorija je da ovo ima veze s tim sto se moj otac, netom nakon završetka rata, a i poslije, dugo, dugo hvalio da jos uvi­jek ima svoju par­ti­jsku knjižicu, sve uz obavezno dizanje pri­jetećeg, patri­jarhalnog prsta u zrak. Knjižica je bila ovaploćenje nje­gove vjer­nosti – nažalost — ide­ologiji i jedini dokaz da je ostao dosljedan u vre­menu kad je vuk mogao promi­jen­iti ćud lakše nego dlaku. Iako sam razum­jela nje­govu potrebu da svima saopšti kako je ostao pravi čovjek, čvrst i neprom­jen­jiv k’o sti­jena, moje duboko poz­na­vanje još dublje ljudske psihe nikad nije spri­ječilo nekon­trolisano smi­jul­janje čim bih vid­jela zav­it­lani prst koji se diže u zrak: ave pater familias!

No, vra­timo se estetici. Iako sam naučila naj­važniju životnu lek­ciju, to ni u kojem slučaju nije značilo da sam ju pri­h­vatila. Gluho bilo i daleko. A, opet, možda se samo tješim da moja dječija fasci­nacija pos­ter­ima koji veličaju proizvod­nju nar­o­dnog žita u nar­o­d­ni­jim tonama, (čija se naivnost može mjer­iti još jedino sa futur­is­tičkim, raznobo­jnim lampi­cama u unutrašn­josti Kirkovog Enterprise-​a), pli­vači­cama DDR-​a, spomenicima nar­o­d­nim i hero­jima rada nije nista do post­mod­erno ismi­ja­vanje svega živog. I mrtvog.

Od mojeg ličnog doživl­jaja soci­jal­is­tičkog real­izma jedino je gore to što spomenike ruše oni u čiju su čast postavl­jeni. Pro­le­ter­i­jat je, očima zamazanim mitologi­jom jef­tini­jom od bijelog fiće, zab­o­ravio na svoje poslovice. Nar­o­dne. Niko te ne moze zaje­bati k’o što možeš samu/​og sebe.

Emina Bošn­jak